Ovde&Tamo

Okovan u vlastitom razmišljanju o pravdi u životu, pokušavam shvatiti pravila igra koja možda niti ne postoje.

Merilo koje svi uzimaju za merodavno je novac i kad god pokušam da oborim njegovu moć, naiđem na neku priču koja pobije moje naivno razmišljanje.

U današnjem životu nema pravde. Ona je izmišljena i kreirana po meri onih koji barataju novcem. Da nije tako, ne bi svaki dan, svakog meseca u toku godine odrađivali posao koji volimo ili ne, gotovo isključivo za novac. Sve se kupuje, od ocene na fakultetu do zdravlja. Pravilo, naime,  isključuje samo onaj jednocifren postotak ljudi koji zaista rade šta žele i urađen posao ne smatraju pukim preživljavanjem ili odbrojavanjem do kraja zadatog perioda. To su umetnici, ne nužno slikari ili muzičari, već umetnici življenja.

Materijalno sam zamenio funkcionalnim i dopustio deci da izbrišu brojeve, značenja i crtaju reke, planine i "čiča-gliše", a na poleđini neke recepte njihovih majki ili očeve kućne majstorije, nebitno. Novac posta običan papir, dizajniran i upotrebljiv za razmenu ideja i ljubavi.

Kupovao sam i delio, kao niko nikada pre mene.

Ostatak sam zapalio, jednog jesenjeg hladnjikavog dana da se ogrejem i onaj višak poslao drugima. Te hladne zime, na severnoj polulopti, niko nije podlegao mrazu. Štaviše, bila je to najsrećnija zima od postanka..