Ovde&Tamo

Ono što želim da uputim tlu na kome stojim izjednačavam sa nebom koje ih povezuje, ljudima koje poštujem, satelitu i mogućnosti.

Vrisak zadovoljstva je izleteo iz prozora visoke trošne zgrade i prekinuo tišinu. Upravo nju je krojila ženka pauka sreće, tražeći svoju ‘bolju polovinu’ da ga proguta i večno otera. Nije ga našla.

Ta eventualna patnja nestaje s vazduhom, onim hladnim i odlazi na obradu u neprokrčene šume južne Amerike, Afrike ili Indonezije. Uvek nešto u nečemu. U ovom slučaju, ceo svet na jednom mestu.

Šume sakrivaju tajne koje su kodirane i prevedene na srpski, ne znače ništa logično ili sudbonosno. Čista, nevina priroda.

Mesec probija sliku noćnog neba, koje je, zamisli, jedva vidljivo. Osećaš hladan vazduh kako te pokreće i daje taj neobičan osećaj zadovoljstva. Nekim čudnim načinom kao da ti želi dati do znanja da si živ i budeš zadovoljan.

Vetar brije lice, koje je već mokro od rose i u potpunosti zaboravljaš preparate ‘prirodnih svojstava’ i salone i već pomalo poslepodnevni špic na mostu, u autobusu, na stepenicima.

Na tehnologiji koja nestaje, zahvalan sam, na onome što dobijam, još i više od toga.